Projekat mladih pedagoga u akciji je
prošao i dobio je sredstva za finansiranje! Grupa od 10 studenata pedagogije će
povodom toga ići u Havanu, na seminar o Projektnom menadžmentu.
Međutim, da bismo mogli uopšte da odemo u Havanu, naši donatori su nam zadali nekoliko uslova. Prvi uslov je bio da se grupa dobro upozna, da svako zna svačije ime. a drugi je bio da se grupa poveže malim tim bildingom(aka, uhvati mi prst). Kada se grupa povezala, i kada smo saznali malo jedni o drugima, bili smo spremni da se ukrcamo u avion.
Let je bio dug i ugodan, sve dok se jednog trenutka nismo zašli u prostor Bermudskog trougla. Počela su čudna dešavanja. Iako je napolju naizgled sve bilo u najboljem redu, pilot je imao poteškoća da nas zadrži u vazduhu. Počele su i neverovatno jake turbulencije. Nakon višeminutnih turbulencija, krenuli smo strmoglavo da padamo. Zavladala je i panika u avionu. Srećom, naš pilot je bio jedan od najstručnijih na svetu, i uspeo je da nas sigurno spusti na pusto ostrvu u sred Kariba.
Svi smo preživeli, ali da stvari budu malo crnje, odleteo nam je prtljag sa svom hranom, tako da je bilo potrebno da podelimo jedan grejp kako bismo se okrepili, i nastavili naše putovanje. Kad je grejp prošao kroz sve naše ruke, tj. kad smo se malo okrepili, nastavili smo svoj put. Bilo je potrebno da nađemo način da odemo sa ostrva, i stignemo sigurno do Havane, naše konačne destinacije. Pred nama je bila staza koja je zalazila duboko u prašumu. Nismo imali pojma šta da radimo, kuda da idemo, da li je staza sigurna, ali je bila naša jedina šansa.
Kako smo polako odmicali od aviona, korak po korak, staza se širila i otkrivala nam neverovatna prostranstva crnog i dubokog jezera, punog krokodila. Prestravljeni i premoreni bili smo naterani da se ponovo bacimo u razmišljanje. Međutim nije sve bilo tako crno. U jezeru je postojala stazica, koju smo zajedno pronašli i neverovatnom brzinom i s lakoćom prešli na drugu stranu jezera. Nismo mogli više, bila nam je potrebna pauza.
Nakon kratke pauze i okrepljenja, nastavili smo naše putešestvije. Međutim, put nas baš i nije štedeo. Znali smo da ako dublje i dublje zalazimo u prašumu možemo svašta da očekujemo, ali se mreži džinovske otrovne tarantule baš i nismo nadali. Morali smo da, jedan kroz jedan prođemo kroz pukotine u mreži, i da bez dodirivanja iste i uznemiravanja pauka nastavimo naš put. Neverovatnim timskim radom i podrškom smo i to uspeli. Ono što nismo znali je da, ako prođemo kroz tu mrežu bez dodirivanja i uznemiravanja tarantule, da će se paukovo srce otvoriti, i da će nam, iako je gladan i usamljen, reći kako da se sa ovog pustog ostrva prebacimo direktno u Havanu. Saznali smo da je ovo ostrvo ustvari jedinstveno i magično, i da je jedino mesto na zemlji gde je moguće teleportovanje, a pauk nam je dao i ključ kojim ćemo isto i otključati. Ključ je bio označen sa tri slova S: saradnjom, strpljenjem i najvažnije-slušanjem. Nakon višesatnih pokušaja, uspeli smo! Stigli smo na Kubu!
U Havani smo diskutovali, radioničarili, pričali o menadžerstvu, ciklusu projekta, pisanju projekata, problemima, analizama potreba, ciljevima, zadacima, mogućnostima, donatorima, vođenju projekata i mnogo čemu drugom. Na kraju smo, čak i napisali dva predloga projekta, koja su dobili odobrenje i sredstva za realizaciju. Ovaj put nas uopšte nije štedeo, ali smo se vratili u Beograd srećni, zadovoljni, i puni elana za nove akcije!
*Cela priča je izmišljena, a seminar se održao na FF! :)
